Klimatske promene na Zapadnom Balkanu više nisu neki daleki scenario. One su već makroekonomsko pitanje koje oblikuje razvoj, javne finansije i približavanje Evropskoj uniji. Albanija, Bosna i Hercegovina, Kosovo, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija dele sličnu priču: visoku izloženost poplavama, sušama i toplotnim talasima, zastarele termoelektrane na ugalj i institucije koje se još uvek prilagođavaju brzini promena. Istovremeno, klimatska tranzicija u regionu može da omogući desetine milijardi evra investicija u otpornu infrastrukturu, čistu energiju i nova radna mesta, ako se politike i investicije dobro isplaniraju i pravilno vremenski rasporede.
Ovaj tekst prikazuje ključne nalaze iz nedavnih izveštaja o klimi i razvoju koje je pripremila Svetska banka (ALB, BIH, CG, KOS, SM, SRB, ZB). Ističe glavne rizike, investicione potrebe i, što je posebno važno, skrivene tenzije koje nisu uvek jasno izrečene u zvaničnim dokumentima, ali su presudne za kreatore politika, regulatore, investitore i stručnjake u energetskom sektoru.
Klimatski rizici su već makroekonomski problem regiona
U regionu zapadnog Balkana fizički klimatski rizici su značajni i rastu. Poplave su dominantna opasnost u nekoliko zemalja. U Bosni i Hercegovini poplave već čine više od 90% klimatski povezanih šteta, a bez snažnije adaptacije bruto domaći proizvod (BDP) bi do 2050. mogao da bude i do 14% niži. Crna Gora se suočava sa kombinacijom rizika od poplava, klizišta, požara i obalnih opasnosti, uz projekciju da bi klimatske katastrofe mogle da smanje BDP za oko 7,9% do 2050. ako se prilagođavanje uspori. Severna Makedonija bi mogla da izgubi do 4% BDP, dok regionalno modelovanje ukazuje da bi Srbija u scenariju visokog uticaja mogla da ima oko 15% niži BDP do sredine veka. To nisu samo povremeni šokovi. Suše i toplotni talasi ugrožavaju prinose u poljoprivredi, hidroenergetski potencijal i vodosnabdevanje. Gradovi se već suočavaju sa toplotnim stresom i lokalnim zagađenjem vazduha. Visok nivo gubitaka vode u vodovodima, stara infrastruktura i neformalna naselja pojačavaju ranjivost. Klimatske promene deluju kao multiplikator rizika na postojeće slabosti.
Adaptacija: od katastrofalnih šteta ka otpornim ulaganjima
Potrebe za adaptacijom na klimatske promene na Zapadnom Balkanu su velike, očigledne, i obezbeđuju visoke prinose. Svetska banka procenjuje da će početni paket adaptacije od oko 37 milijardi američkih dolara biti potreban u narednih 5 do 10 godina, uz prosečne potrebe za investicijama u adaptaciju od oko 1% BDP godišnje do sredine veka. Svaki uloženi dolar očekivano donosi oko četiri dolara koristi kroz izbegnute štete, veću produktivnost i dobitke u zdravlju.
Indikativni nacionalni paketi za narednu deceniju se znatno razlikuju, u zavisnosti od veličinu zemalja: oko 6,0 milijardi dolara za Albaniju, 6,8 milijardi za Bosnu i Hercegovinu, 2,8 milijardi za Kosovo, 5,7 milijardi za Crnu Goru, 6,4 milijardi za Severnu Makedoniju i 9,5 milijardi za Srbiju. U okviru ovih zemalja to odgovara rasponu od oko 0,6 do više od 2% BDP godišnje.
Glavne investicione i političke mogućnosti obuhvataju:
- Savremen upravljački pristup rizicima od poplava i suša, koji kombinuje ažurirane karte rizika, klimatski otporne planove upravljanja slivovima i rešenja zasnovana na prirodi, kao što su obnova poplavnih područja, zaštita tresetišta i održivo gazdovanje šumama.
- Modernizaciju vodosnabdevanja i sistema za navodnjavanje, posebno kroz smanjenje gubitaka vode ka referentnim vrednostima Evropske unije, što samo po sebi podrazumeva više milijardi investicionih ulaganja.
- Klimatski pametnu poljoprivredu, koja povećava efikasnost navodnjavanja, menja strukturu useva i malim proizvođačima donosi instrumente za prenos rizika.
- Klimatski otpornu infrastrukturu u transportu i energetici, potpomognutu modernim sistemima ranog upozorenja koji imaju odnos koristi i troškova koji može da bude i više stotina ili hiljada prema jedan.
- Urbanističku adaptaciju kroz otpornu prostornu i stambenu politiku, zaštitu od poplava u gradovima, više zelenih javnih površina i energetsku sanaciju zgrada koja istovremeno podiže i otpornost i energetsku efikasnost.
Ukratko, region ima vrlo konkretnu listu projekata otpornosti koji mogu da smanje katastrofalne gubitke i ojačaju dugoročnu konkurentnost.
Ublažavanje emisija: od lignita do prilike za klimatsku neutralnost
Zapadni Balkan nije veliki emiter gasova staklene bašte u apsolutnom smislu, ali je vrlo ugljenično intenzivan po jedinici BDP. Elektroenergetski sistemi u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Severnoj Makedoniji i Srbiji i dalje se u velikoj meri oslanjaju na lignit, uz stare i neefikasne termoelektrane. Zgrade su loše izolovane i za grejanje se oslanjaju na ugalj, lož ulje, tradicionalnu biomasu i neefikasno električno grejanje. Transportom i dalje dominiraju stara vozila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, uz slabe opcije železničkog i javnog prevoza. Energetski intenzivna industrija još uvek u ograničenoj meri primenjuje najbolje dostupne tehnologije.
To stvara nekoliko rizika u oblasti ublažavanja emisija:
- Izloženost mehanizmu Evropske unije za prekogranično prilagođavanje emisija ugljenika (Carbon Border Adjustment Mechanism, CBAM), gde ugljenično intenzivan izvoz trpi rastuće implicitne troškove ugljenika, osim ako domaće oporezivanje ugljenika i stvarna dekarbonizacija ne prate EU dinamiku.
- Rizik od prerano zastarelih kapaciteta, gde novi ili rekonstruisani kapaciteti na ugalj, sistemi daljinskog grejanja i druga infrastruktura na fosilna goriva postaju neekonomični mnogo pre kraja tehničkog veka.
- Upornu zagađenost vazduha, posebno česticama (PM2.5) iz uglja i nekvalitetnih goriva, što doprinosi većoj smrtnosti u gradovima Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije i Srbije.
Istovremeno, ublažavanje emisija je velika razvojna prilika. Svetska banka ukazuje da Zapadni Balkan može da postigne klimatsku neutralnost do 2050. bez žrtvovanja rasta, ako se mobiliše oko 32 milijarde dolara dodatnih investicija u ublažavanje – fokusiranih na energetiku, zgrade, saobraćaj i industriju. Oko 85% ovih ulaganja u principu bi moglo da dođe iz privatnog sektora, pod uslovom da se unaprede politike i regulatorni okviri.
Ključne mogućnosti za ublažavanje emisija uključuju masovnu izgradnju solarnih i vetroelektrana, uz korišćenje dobrog potencijala obnovljivih izvora i postojećih hidroelektrana za fleksibilnost, plansko smanjenje uloge lignita uz regionalnu integraciju tržišta električne energije i investicije u mreže i skladištenje, duboku energetsku sanaciju zgrada kombinovanu sa toplotnim pumpama i čišćim daljinskim grejanjem, elektrifikaciju i bolji javni prevoz u gradovima i dekarbonizaciju industrije kroz energetsku efikasnost, elektrifikaciju i, u pojedinim nišama – zeleni vodonik.
Klimatska politika kao sveobuhvatna strategija rasta
Klimatska agenda se često prikazuje kao trošak. Pristup Svetske banke je drugačiji. Ako se gledaju zajedno, adaptacija i ublažavanje emisija zahtevaju prosečna dodatna ulaganja od oko 1,9 procenata regionalnog BDP godišnje do 2050. godine. To je značajno, ali nije nespojivo sa postojećim potrebama za javnim investicijama u infrastrukturu i procesom pristupanja EU.
Ekonomska logika je snažna. Pomenuti paketi adaptacije daju odnos koristi i troškova od 2 do 10, kada se u obzir uzmu izbegnute štete, veća produktivnost i zdravstveni dobici. Očekuje se da tranzicija ka nultim emisijama smanji smrtnost povezanu sa zagađenjem vazduha za oko 15% do 2050. Istovremeno, od jednog od šest radnika u regionu će biti potrebno prekvalifikovati ili dodatno obučiti kako tranzicija bude napredovala, što stvara pritisak, ali i priliku za kvalitetnija radna mesta. Za investitore, poruka je jasna: postoji velika, dugoročna lista zelenih infrastrukturnih projekata, usluga i tehnologija. Za vlade i regulatore, poruka je da klimatska politika nije samo upravljanje rizicima, već i usmeravanje investicija i inovacija u pravcu veće produktivnosti, boljeg zdravlja i brže integracije u EU.
Glavni klimatski rizici koje lideri zapadnog Balkana moraju nadgledati
U svih šest zemalja zapadnog Balkana, ističe se nekoliko zajedničkih rizika.
Prvo, postoje prostorna i sektorska “žarišta” fizičkih rizika. Poplavno ugroženi rečni slivovi u Bosni i Hercegovini i Srbiji, bujične poplave i klizišta u planinskim područjima, sve jače suše i toplotni talasi koji pogađaju poljoprivredu i hidroenergetiku na Kosovu, Severnoj Makedoniji, Albaniji i Crnoj Gori, rastući rizik od šumskih požara u šumovitim i priobalnim oblastima, obalna erozija i olujni talasi u Albaniji i Crnoj Gori koji ugrožavaju turizam i infrastrukturu.
Drugo, rizik energetske tranzicije i zastarelih kapaciteta je značajan. Oslanjanje na lignit u proizvodnji električne i toplotne energije, kašnjenje u investicijama u mreže, skladištenje i fleksibilnost, i nagle promene cena ili šema podrške stvaraju nesigurnost koja može da uspori dekarbonizaciju ili da ostavi skupe kapacitete nedovoljno iskorišćenim.
Treće, fiskalni, finansijski i CBAM rizici su veoma prisutni. Velike početne potrebe za investicijama u adaptaciju i ublažavanje emisija, ukupno oko 1,9 procenata BDP godišnje, sudaraju se sa ograničenim fiskalnim prostorom i konkurentnim socijalnim prioritetima. Banke i javna preduzeća nose koncentrisanu izloženost ugljenično intenzivnim sektorima i imovini izloženoj klimatskim rizicima, što može da ugrozi bilanse u uslovima ozbiljnih šokova ili naglih promena politika.
Četvrto, socijalni i radni rizici su značajni. Zajednice i radnici koji zavise od rudnika lignita i termoelektrana, kao i od teške industrije, suočavaju se sa strukturnim gubitkom poslova. Energetsko siromaštvo može da se produbi ako se reforme tarifa ili uvođenje cene ugljenika sprovedu bez adekvatne podrške i ulaganja u energetsku efikasnost za siromašna domaćinstva.
Na kraju, institucionalni i upravljački rizici su ponavljajuća tema. Razbacana nadležnost po ministarstvima i agencijama, ograničeni klimatski podaci, sporo izdavanje dozvola i slabo sprovođenje propisa doprinose jazu između ambicioznih planova i realnog broja projekata, što vodi ka poznatom obrascu – “bogati planovima, siromašni projektima”.
Skrivena priča: strukturne tenzije u tranziciji zapadnog Balkana
Kada se izveštaji Svetske banke čitaju zajedno, pojavljuje se nekoliko osnovnih kontradikcija koje nisu uvek jasno izrečene.
Prva protivrečnost je između ambicije za usklađivanje sa EU – i uporne zavisnosti od lignita i fosilnih goriva. Sve zemlje se na papiru obavezuju na klimatsku neutralnost do 2050. Istovremeno, pojedini planovi i dalje predviđaju rad ili revitalizaciju termoelektrana na ugalj, uz niske regulisane cene električne energije koje čine brzi izlazak iz uglja politički osetljivim. Pravo ograničenje nije tehnička izvodljivost obnovljivih izvora, već politička ekonomija uglja, tarifa i socijalnog dogovora u regionima zavisnim od uglja.
Druga kontradikcija je između očekivanja da će privatni kapital finansirati najveći deo tranzicije – i trenutne slabosti investicionog okruženja. Regionalna analiza polazi od toga da će oko 85 procenata investicija u ublažavanje emisija doći iz privatnog sektora. Ipak, svaki nacionalni izveštaj ističe regulatornu neizvesnost, sporo izdavanje dozvola, probleme upravljanja u državnim preduzećima i nerazvijeno finansijsko tržište. Bez brzih institucionalnih reformi, udeo privatnih ulaganja će biti smanjen, pa će veći teret tranzicije pasti na javne budžete i međunarodne finansijske institucije.
Treća protivrečnost se ogleda u narativu da klimatska politika predstavlja motor rasta – i istovremeno ograničenih kapaciteta administracije da apsorbuje sredstva. Region može da dobije značajnu klimatsku finansijsku podršku i pristup EU fondovima, ali mnoga ministarstva, opštine i javna preduzeća imaju teškoće sa pripremom i sprovođenjem projekata. Studije izvodljivosti, rešavanje imovinsko pravnih odnosa, dozvole i javne nabavke često usporavaju ili blokiraju projekte. U praksi, administrativni kapacitet može više biti usko grlo nego dostupnost novca.
Četvrta kontradikcija je između snažnog narativa o pravednoj tranziciji – i relativno skromnih konkretnih instrumenata. Svi izveštaji naglašavaju potrebu da se zaštite ranjive grupe i rudarske zajednice. Međutim, opisane mere su često pilot projekti ili nerazrađeni koncepti, a ne potpuno finansijski detaljno razrađeni programi. Bez jakog paketa za pravednu tranziciju, društveni otpor može da uspori ili blokira ključne reforme.
Na kraju, postoji protivrečnost u sektorima koji se predstavljaju kao pobednici klimatske tranzicije. Turizam i hidroenergetika se često navode kao izvori rasta. Istovremeno, to su sektori koji su najizloženiji klimatskim promenama, i suočeni sa podizanjem nivoa mora, erozijom, toplotnim talasima i promenjenim režimima voda. Njihov uspeh direktno zavisi od brzine i kvaliteta adaptacije i održivog upravljanja zemljom i vodama.
Razumevanje ovih skrivenih priča ključno je za realističan dizajn politika. One objašnjavaju zašto se tehnički ispravni planovi često zaustavljaju i gde treba usmeriti politički i institucionalni napor.
Šta kreatori politika, regulatori i investitori treba da urade sledeće
Prevođenje ove slike u akciju znači fokusiranje na nekoliko elemenata.
Prvo, klimatsko upravljanje rizicima treba tretirati kao srž ekonomske politike, a ne sporednu temu. Ministarstva finansija, privrede i planiranja moraju da integrišu klimatske scenarije u makrofiskalne okvire, planiranje javnih investicija i upravljanje dugom.
Drugo, treba ubrzati primenu mera adaptacije “bez žaljenja”. Sistemi ranog upozorenja, upravljanje rizicima od poplava i suša, smanjenje gubitaka vode i klimatski pametna poljoprivreda donose značajne prinose i imaju visoku društvenu prihvatljivost. Njihov vidljiv uspeh može da izgradi kredibilitet za širu klimatsku agendu.
Treće, neophodno je ubrzati reformske korake u energetskom sektoru koji omogućuju privatna ulaganja, uz zaštitu ranjivih potrošača. Tu spadaju transparentne i predvidive aukcije za obnovljive izvore energije, pravovremena modernizacija mreže, savremeni alati fleksibilnosti kao što su skladištenje energije i upravljanje potrošnjom, jasne strategije za napuštanje uglja i ciljani socijalni programi i programi energetske efikasnosti za siromašna domaćinstva.
Četvrto, sistematska ulaganja u institucije i veštine su obavezan deo. Jačanje sistema klimatskih podataka, pojednostavljenje procedura za dozvole, bolja koordinacija centralnog i lokalnog nivoa i profesionalne jedinice za pripremu projekata mogu značajno da povećaju stopu kojom region pretvara ponude klimatskog finansiranja u stvarne projekte. Paralelno, aktivne politike tržišta rada i programi prekvalifikacije su potrebni da bi 1-6 šest radnika koji će biti pogođeni tranzicijom mogli da pređu na produktivnija radna mesta.
Peto, potrebno je osmisliti i finansirati planove pravedne tranzicije koji su konkretni, teritorijalno usmereni i kredibilni. To znači blizak rad sa regionima zavisnim od uglja – na ekonomskoj diversifikaciji, transportnoj i digitalnoj povezanosti, socijalnim uslugama i obrazovanju, a ne oslanjanje isključivo na nacionalne socijalne transfere.
Klimatske promene će oblikovati razvojni put zapadnog Balkana u naredne tri decenije. Nečinjenje može da smanji BDP za dvocifrene procente u pojedinim zemljama do 2050, da naruši društvenu stabilnost i uspori približavanje Evropskoj uniji. Nasuprot tome, strateška klimatska akcija može da donese otpornu infrastrukturu, čistiji vazduh, bolja radna mesta i konkurentniju, integrisaniju regionalnu ekonomiju.
Brojevi jesu veliki, ali su izvodljivi uz pravi miks domaćih reformi, podrške EU i privatnih investicija. Dublji izazov leži u upravljanju strukturnim protivrečnostima: politika uglja, nerazvijeno investiciono okruženje, ograničen administrativni kapacitet i nedovršeni mehanizmi pravedne tranzicije. Direktno suočavanje sa tim pitanjima, umesto njihovog guranje pod tepih, ključno je da bi klimatske promene od pretnje postale pokretač modernizacije na zapadnom Balkanu.
GHG profil zapadnog balkana
Zajedno posmatrano, šest zemalja zapadnog Balkana je 2019. godine je emitovalo 120-125 MtCO₂e godišnje, što je manje od 0,3% globalnih emisija, ali su njihove ekonomije znatno ugljenično intenzivnije od proseka Evropske unije, a istovremeno često više izložene klimatskim rizicima.
U zemljama zapadnog Balkana se mogu uočiti sledeći strukturni obrasci:
- Emisije su snažno koncentrisane u sektorima povezanima sa energijom. Proizvodnja električne energije i toplote iz uglja, neefikasne zgrade i transport dominiraju, dok industrija i otpad imaju sekundarni, ali važan doprinos. Na primer, na Kosovu oko 86 do 88% emisija dolazi iz energetike, dok u Crnoj Gori električna energija i grejanje čine 40% emisija.
- Albanija je izuzetak sa istorijski dominantnim emisijama iz poljoprivrede, vrlo niskougljeničnim miksom u elektroenergetici i relativno niskim emisijama po stanovniku (3,6 tCO₂e u 2019), ali čak i tamo emisije iz energetike rastu, a metan iz otpada nije zanemarljiv.
- Severna Makedonija, Srbija i Bosna i Hercegovina liče na manje verzije ugljem intenzivnih ekonomija EU, gde su dekarbonizacija elektroenergetskog sektora i efikasnost u zgradama i transportu centralne poluge za smanjenje emisija.
- Crna Gora je strukturno drugačija zbog velikog šumskog područja. Neto emisije su niske, ali električna energija, grejanje i transport i dalje snažno zavise od fosilnih goriva, pa je izazov dekarbonizovati, a da se korišćenje CO₂ u šumama ne naruši.
Tabela je pripremljena na osnovu podataka (Izvor) CEIC data, UNFCCC, World Bank, Emission Index, The Global Economy, Relief Web, IMF
Ostavite odgovor